Uslovno rečeno, ovo je priča o čoveku koji je spasao jedno afričko selo od gladi uz pomoć ljubičaste farbe. Doslovno, ovo je moja omiljena tema – priča o idejama na koje niko ne računa, i to u službi društveno odgovornog preduzetništva.

Dotično selo, Ruiru, nalazi se u Tanzaniji i pretežno živi od uzgoja pilića, od prodaje svih mogućih proizvoda do ručka na stolu, svakog dana. U datim uslovima farmeri nailaze na svakakve prepreke da održe svoje piliće živim i zdravim, što ume da bude izuzetno teško. Onda je jednog meseca kap prelila čašu – žena po imenu Wameiri Mpwanbao je u roku od dva meseca izgubila 36 kokošaka, što je udržai u kojoj četvrtina stanovništva živi sa oko 10 dolara mesečno kolosalni gubitak. Razlog tome su bili česti napadi jastrebova, a zatim i epidemije ptičje bolesti zvane newcastle. Ovo nije bio prvi put – selo ima iste probleme decenijama unazad, ali finansijske mogućnosti nisu ponudile dovoljno efektno rešenje. I tako dolazimo do štapa i kanapa koji će promeniti sve.

Problem je stigao do neprofitne organizacije koja se bavi pružanjem stručne pomoć afričkim farmerima, Farm Input Promotions Africa, iliti FIPS. Njihova grupa agronoma je zasela za okrugli sto sa velikim izazovom pred sobom. Bilo im je potrebno dugoročno rešenje koje će koštati skoro ništa. Onda je neko došao do informacije da ptice poput orlova i jastrebova odbijaju ružičasta i ljubičasta boja i da bi nešto poput strašila u pomenutim bojama možda odradilo posao. Ali nije. Zato su agronomi otišli korak dalje i zaključili da bi najbolje bilo ofarbati samu živinu. Iako sve ovo možda deluje smešno, imajte na umu da je predmet rasprave zapravo jedini izvor prihoda čitave jedne regije i populacije od par hiljada ljudi.

Kako farbanje pilića ne zvuči kao jeftino, a posebno ne ekološko rešenje, pogubno ne samo po zdravlje živine već i njenih budućih konzumenata, sledeći korak je bio kreiranje farbe koja će popuniti sve gore pomenute rupe. Savetnik dodeljen selu Ruiru došao je do jednstavnog rešenja: probajte sa antiseptikom. Opšte korišćeni antiseptik kristal violet – organsko jedinjenje sastavljeno od 25 atoma ugljenika – ima tendenciju da tretirana područja ostavlja ljubičastim i ružičastim, u zavisnosti od boje podloge. Waimeri, žena od koje je ova priča počela, je ubrzo zauzela mesto lokalnog agronoma i spone sa organizacijom. Kada je dobila prve instrukcije za zaštitu svoje farme, mislila da je u pitanju šala, ali nije joj preostalo mnogo izbora te je organizovala još nekoliko meštana sa kojima je sprovela prvu akciju “ljubičaste dezinfikacije živine”. Ispostavilo se da je kreativnost FIPS-a imala dupli učinak.

Pre svega, upalilo je. More pilića više nije bilo uznemiravano od strane ptičjih predatora. Isti lovci su se vraćali, obletali sela, ali se nijedan nije usudio da napadne ružičasti plen. Od 2010. godine, kada je metod oproban u Ruiru, spašeno je 3700 farmi, sa minimalnim ulaganjima i bez štetnih posledica po zdravlje pilića. Ljubičasta živina, mešutim, nikada ne dospeva do lokalnih marketa. Pilići se farbaju kada im je perje još uvek meko, tako a lakše upija boju. Kako rastu, a sa time i njihova sposobnost da osete opasnost i odreaguju, boja bledi i perje polako ponovo dobija svoju prirodnu boju.

Kada su se, zahvaljujući tome, pilići namnožili do te mere da gotovo nije bilo mesta za njih u predviđenom prostoru, vrtloglavo su rasla i primanja farmerskih porodica. Tada se FIPS ponovo uključuje u problematiku i savetuje seoske agronome da deo zarađenog novca upotrebe za ulaganje u zdravlje živine, vakcinacijom protiv newcastle bolesti, koja je napada u najranjivijem dobu. Da to predstavimo u brojkama, jedno pile je u tamošnjim uslovima moguće prodati za 3 dolara, dok farbanje i vakcinacija izlazi oko 10 centi, kada računamo nabavku zaštite na veliko koja je sada moguća i isplativa. To dalje znači zdravije meso za krajnje korisnike, raznovrsniju ishranu na stolovima farmera, novac za školovanje njihove dece.

Ako ste se bavili preduzetništvom, ili ste slušali i čitali priče drugih preduzetnika, sigurno ste primetili fenomen koji se ponavlja: “Nismo imali nikakvih sredstava, što znači da smo morali da razmišljamo.” Neverovatno je kako manjak resursa uslovljava buđenje kreativnosti. Dovoljno je poći od varjača koje su devedesetih  glumile lutke sa perikama od vunice u sobama beogradskih devojčica. Onda je kriza prošla i naredna generacija srećnica je dobila svoje prve barbike. A ako uzmemo u obzir da bojenje kokošaka u ljubičasto nije igra za decu, već značajan ekonomski pomak za grupu od nekoliko hiljada ljudi, možemo zaključiti da je napuštanje zone komfora najkonstruktivnija stvar koju možemo da učinimo za dobrobit sopstvene preduzimljivosti.

Poslednja izmena dana 30. jula 2017. u 20:31


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.