Kada se oslobodiš od kalupa pod imenom „od 9 do 5“ nastaje opšta radost i divljenje samom sebi i ovom životu koji te pušta da spavaš do podne, ili da radiš u 2 ujutru, u bilo kojoj pozi, odeći i na bilo kom mestu na kom možeš uhvatiti wifi. Nakon meseci valjanja u slavi vremenske nezavisnosti, javljaju se nove senzacije koje variraju od čoveka do čoveka. Jedna se zove razvlačenje, druga samoća. A ako ste srećni, u toj samoći uživate. Ali dolazi i taj trenutak kada je sve što vam na svetu treba da se eho pretvori u prave, ljudske glasove, da vas hvali ili kritikuje. Jer možda gluvo doba noći u kome sumnjamo i u spostvenu egzistenciju ipak presudi da ta velika ideja oko koje smo bili uzbuđeni baš i nije tako velika.

Vinsent Van Gog je bio jedan od najproduktivnijih i najtalentovanijih slikara u istoriji umetnosti i ostavio je u njoj značajan trag.

Da, tako mislimo danas, ali 1890. godine ovaj čovek je umro sam i siromašan. Pre sto godina njegovi radovi su okarakterisani kao rezultati halucinacija jednog sociopate. Ili nisu karakterisani. Trebalo je da prođu godine dok se drugi umetnici nisu zainteresovali za njegova platna koja su se sada poklapala sa novonastalim kriterijumima koji su ih izdigli iz prašine do „remek dela“.

Iako na kreativnost gledamo kao na individualnu veštinu ili sposobnost, od jedne tačke nadalje ona je uslovljena umovima koji je okružuju. Tako ona raste, postaje inovativna, stimulativna – izaziva postojeće standarde i pretresa ih. Ali da bi zaista bilo tako, kreativnom umu treba povratna informacija. Treba mu aplauz, treba mu kritika. „Tuđe mišljenje nije bitno!“ – istina, ako se radi o vašem privatnom životu, sistemu vrednosti ili načinu na koji provodite dan. Ali ideja postoji da bi stigla do svemira – ona mora da utiče na problem i problem mora da utiče na nju.

Svetski poznat mađarski psiholog, čije ime ne znam da izgovorim pa ću ga napisati kako ga on sam piše – Csíkszentmihályi Mihály, je dostigao popularnost zahvaljujući svojoj teoriji o takozvanom toku (“flow”), visokoj koncentraciji i fokusiranosti koja nas “vozi” kroz sopstveni um i njegove ideje. On kaže sledeće:

“Psiholozi vide kreativnost isključivo kao mentalni process, dok je ona isto toliko kulturološki i društveni process. Odatle sledi da ono što nazivamo kreativnošću nije samo proizod pojedinca, već se naknadno formira kao proizvod društvenog sistema u datim okolnostima – kroz njegov sud i mišljenje.”

Ni meni se ne sviđa. Ali je tačno. Ideja se važi onda kada služi zajednici ili kada je zajednica razume i prepoznaje. Da nacrtamo ovo najplastičnije moguće – prošetajte goli plažom, a onda učinite isto u jednoj uličici u Obrenovcu, da rešite problem vrućine. Ovde ste ludi, tamo ste nudista. A kreativne ideje zavređuju daleko složenija mišljenja od ovog. Ona se upliću, razmenjuju, imitiraju i uče jedna od drugih. Csíkszentmihályi to objašnjava mnogo stručnije, sklapajući kreativnost od domena – kulturnog aspekta i polja – društvenog aspekta, što definiše kreativnost kao “proces koji može biti posmatran samo u okolnostima u kojima pojedinac, njegov domen i polje u kom se nalazi sarađuju.”

Što znači da naša kreativnost neće biti jednako snažna u svakom okruženju i situaciji. I to je dobro. To gradi nove načine razmišljanja i ne da nam da se ukalupimo.

Svi smo mi geniji pod tušem, ili jorganom kad nas u tri ujutru pobudi fantastično rešenje za mir u svetu. Ali računa se samo ona ideja koja napusti stan. Tek onda ta ideja može da promeni svet.

Poslednja izmena dana 27. januara 2017. u 22:57


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.