Da li se sećate kada ste poslednji put zastali, pogledali u nebo, možda u drvo, pticu ili reku i pomislili: „Kako je lep ovaj sadašnji trenutak!” Znam, optužićete me da sam bezrazložno optimistična, lažno pozitivna ili, jednostavno, iritantna.

Vaš argument verovatno bi bio nešto tipa „Ko još ima vremena da gleda u drveće i ptice?!”, „Zašto time da se bavim?”, i tako dalje. A mene zaista zanima – da li umemo da uživamo u sitnicama, u malim lepotama svakodnevnice, u svemu onome što imamo i što već jesmo postigli? Ili je važno samo ono što još nismo dosegli i dostigli?

Kada se pomene reč stres, može da se zamisli nekakvo nevidljivo čudovište koje sisa životnu energiju svojih onih na koje se prikači. I ta ideja, iako slikovita, nije daleka od realnosti: stres je opasan i štetan, kako za mentalno zdravlje, tako i za fizičko.

I zato se o stresu priča, piše, istražuje, predaje, diskutuje. I to je odlično – što se više o tome priča, tabu je manji, a samim tim se ljudi mogu lakše obratiti za pomoć.

U tom kontekstu važno je osvrnuti se i na stvari koje za naše zdravlje i blagostanje mogu biti opasne, nagomilavajući nezadovoljstvo, ali uz istovremeno tiše i mirnije delovanje od stresa, kao pravi zaverenici… Ovim podstrekivačima nezadovoljstva i stresa se manje bavimo, često ih ne primećujemo, pa samim tim i ne preispitujemo. A i te kako mogu da utiču na to da se osećamo kao da bismo iskočili iz svoje kože, dok često i ne znamo odakle nam taj osećaj.

Prvi je zadrto fokusiranje na negativno. Zapanjujuće je velik broj ljudi koji su usmereni isključivo na negativne stvari u svom životu – na sve ono loše što su preživeli ali, što je najgore, i na sve ono što će možda – a možda i neće – tek preživeti. Ovakva konstantna anksioznost je iscrpljujuća, a upravo dalja usmerenost na negativno stvara ovo vrzino kolo i ono se besomučno vrti.

Usmerenost na negativno je i kad neko stalno kuka, neprestano priča o problemima i nepravednosti sudbine, seća se samo loših stvari i iskustava… To čak ne mora biti ni posebno negativna osoba; naprotiv, može biti sasvim pozitivna, raspoložena i vedra, ali opet spram same sebe može imati odnos koji karakteriše grubost, samoomalovažavanje, postavljanje nerealnih kriterijuma i, kad se oni ne ispune, samokažnjavanje i potvrda neke iskrivljene hipoteze o tome da ništa ne valjaju i niko ih nikada ne može voleti takvima kakvi jesu.

Drugi, a sa prvim svakako uzročno povezan, katalizator nezadovoljstva i stresa jeste nedostatak zahvalnosti. Za sve ono što imamo, zbog čega smatramo da smo srećni – od činjenice da imamo krov nad glavom i hranu – pa sve do pojedinačnih stvari zbog kojih smo zahvalni ma kome – sebi, prijateljima, višoj sili, bogu… nevažno je.

Činjenica je da smo skloni da se usmeravamo na ono što nemamo i na taj način zanemarujemo, a neretko i nipodaštavamo ono što imamo. U najmanju ruku, uzimamo ga zdravo za gotovo.

Na ovaj način razvija se pohlepa, pošto će nam stalno trebati više da bismo, kako verujemo, bili srećni. Više novca, veća kuća, skuplji automobil… Kao kod droge, tako i kod pohlepe, tolerancija raste i vremenom je potrebno uzeti više da se postigne isti efekat. I baš to što nemamo će neretko da nas boli više nego što nas sve ono što imamo i jesmo može utešiti. Patnja je, u ovom slučaju, potpuno izvesna i bespotrebna, a jednostavna promena fokusa, koja će podrazumevati da ne postignete neki cilj i bezglavo jurite za drugim, već da stanete, razmislite, odmorite, udahnete, posložite svoje misli i osećanja, zažmurite i izvučete pouke i lekcije.

Probajte da mislite o svim dobrim stvarima koje čine vaš život – od onih velikih kao što su porodica i prijatelji, pa do sitnica kao što su način na koji vam sunce pada u kancelariju kad su sunčana jutra ili lepota uličnog krajolika kraj kojeg svakodnevno prolazite. Osvrnite se oko sebe i primetićete mnogo stvari koje su lepe, a na koje ne obraćamo pažnju jer smo stalno u nekom trenutku koji više ne postoji, kao što je prošlost ili u nekom za koji ne znamo da li će uopšte postojati, kao što je budućnost.

Uživanje u malim stvarima, kao i u onome čime smo već blagosloveni, je najlepša forma zahvalnosti ka životu i svetu koji nas okružuje; nemojte se ustručavati da probate, jer deluje lekovito. Nećete zbog toga biti hipik i nije neophodno da grlite drveće; neka to bude vaš mali ritual za pronalaženje balansa.

Poslednja izmena dana 1. marta 2018. u 00:03


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »