Ljudi često bespotrebno komplikuju inače jednostavne situacije. Ok, možda je malo preširoko – ne svi, ali velika većina ljudi često od najmanjih, jednostavnih stvari ume da napravi komplikovanu zavrzlamu. Sigurno imate bar jednog prijatelja ili poznanika kome pristaje etiketa “komplikatora”. Ponekada komplikuju i nesvesno, jednostavno – takvi su. Naravno, postoji i smišljena komplikacija koja služi da se nešto sakrije ili opravda. Često ćete čuti, “ne može to da se završi, moram ja da pozovem čoveka, jer on ima tog nekog koji samo njemu…bla, bla, bla”. Često se iza komplikovanja krije nesposobnost. Zvuči kao “Ft1p” situacija koju često proživljavamo na šalterima, zar ne?

Albert Ajnštajn je jednom rekao “Ako nešto ne možete da objasnite jedanaestogodišnjaku – u suštini niste ni vi razumeli”.

Evo jednog primera dugog, dugog, bespotrebnog komplikovanja.

Džon Vajklif, engleski filozof, profesor, teolog i reformator – preveo je 1384. godine Sveto Pismo sa latinskog na engleski jezik. Tačnije, nije baš on završio ceo prevod, jer nije dočekao prvi januar 1385. godine, nego su to do kraja dovela dvojica njegovih učenika.

Bilo kako bilo, Nadbiskup od Kanterberija ubedio je kralja Henrija IV da je to jeres. Nije da je to bio greh za zatvor ili jedno vešanje, ali jeste bio veliki greh u očima klera.

Zašto?

Zato što je Sveto Pismo do tada bilo na latinskom, jeziku koji obični ljudi nisu poznavali. Bez posredovanja sveštenstva, vernici nisu mogli da spoznaju reč Božiju. To je kleru garantovalo povlašćeni status i sigurnost, jer su vernici naprosto morali u crkvu kako bi dobili tumačenje “velikog plana”.

Da bi dokazala da se nije šalila, čak 30 godina nakon Vajklifove smrti, 1415. godine, crkva je iskopala njegovo telo i sudila mu za jeretizam. Naravno, oglašen je krivim, a potom su njegove mošti spaljene. Ipak, to nije sprečilo znatiželju i glad za znanjem običnih ljudi.

Sada smo u 1526. godini i naš “Prometej” se zove Vilijam Tindejl.

On takođe prevodi Sveto Pismo na engleski, ali, kako je tehnika napredovala i svet je spoznao štamparsku mašinu – odlazi u Nemačku i taj svoj prevod štampa u mnogo kopija.

Pogađate, crkva ga je pronašla.

Vilijam Tindejl spaljen je 1536. godine. Javno.

Jasni su nam motivi sveštenstva da Sveto Pismo ostane pisano na jeziku koji niko drugi ne poznaje, ali šta je bio motiv da se situacija preokrene?

Ništa veliko, što bi rekli, samo je Henri VII odlučio da se “otkači” od Rima i postane vrhovni poglavar nove Anglikanske crkve. Isto tako, odlučio je i da je za englesku crkvu potrebno i Sveto Pismo na engleskom. Na kraju, verzija koja važi i danas, ustanovljena je 1611. godine za vreme vladavine Kralja Džejmsa VI i I, unuka Henrija VII.

Ta verzija gotovo je istovetna onoj koju je Tindejl sačinio. Onoj zbog koje je spaljen.

Procenjuje se da danas postoji više od milijardu kopija u opticaju. Dakle, crkva nije uspela u svom naumu, a pritom je imala i potpuno pogrešan pristup problemu. Donekle ih moramo razumeti, morali su da zakomplikuju kako bi zaštitili svoje interese.

Tako je i danas, uostalom. Ako neko ne može, ili neće nešto da vam objasni, to je, uglavnom, zato što ne želi da vi znate šta radi. Jer, ako nestane ta “magija”, onda to može da uradi svako, zar ne?

Poslednja izmena dana 17. januara 2016. u 18:02


Miloš Maksimović

Miloš Maksimović rođen je 1979. godine u Beogradu. Od malih nogu naučio je da privlači pažnju i hipnotiše sagovornike. Amaterski se bavio glumom pre srednje škole – IX Beogradske Gimnazije „Mihajlo Petrović Alas“. Diplomu iz komunikologije još nije stekao, ali…… Saznaj više »