Jedan prijatelj Hantera S. Tompsona zatražio je od njega savet o životu i o tome kako se može naći smisao. Nije baš pitanje koje postavljate na kafi sa prijateljima, zar ne? Šta mu je na ovo pitanje 22. aprila 1958. godine odgovorio ekscentrični novinar prenosimo u potpunosti, zato što je svaka dalja interpretacija suvišna.

Dragi Hjume,

Pitao si za savet: oh, tako ljudska i vrlo opasna stvar za učiniti! Dati savet čoveku koji pita šta da radi sa svojim životom podrazumeva nešto vrlo nalik egomaniji. Pretpostavljam da je usmeriti čoveka ka pravom i ultimativnom cilju – usmeriti taj drteći prst ka pravom smeru nešto što bi samo budala preuzela na sebe.

Ja nisam budala, ali poštujem tvoju iskrenost u traženju saveta od mene. Tražim od tebe da, slušajući ono što imam da kažem, zapamtiš da saveti mogu biti samo slika onog ko ih daje. Ono što je istina za jednog, za drugog može biti potpuna katastrofa. Ja ne gledam na život tvojim očima, niti ti mojim. Kada bih pokušao da ti dam savet skrojen baš za tebe, to bi bilo kao da slep vodi slepog.

„Biti ili ne biti – to je pitanje: da li je ljudskog duha dostojnije da trpi praćke i strele sudbine nasilne, ili oružje dići na more muka…” (Šekspir)

I zaista, to jeste pitanje: da li plutati na talasima ili plivati ka cilju. To je izbor koji svako od nas, u jednom trenutku u svom životu, mora svesno ili nesvesno da napravi. A tako malo ljudi to razume! Seti se bilo koje odluke koju si ikad doneo, a koja je imala uticaj na tvoju budućnost. Možda grešim, ali ne vidim kako bi to moglo biti bilo šta više od izbora, i to indirektnog, između dve stvari koje sam spomenuo: plutanja i plivanja.

Ali, zašto ne plutati ako nemaš cilj? To je drugo pitanje. Nesumnjivo je bolje uživati u plutanju nego plivati u neizvesnosti. I kako to onda čini da čovek pronađe svoj cilj? Ne kule u oblacima, već pravu i opipljivu stvar. Kako čovek može biti siguran da ne traži zemlju čuda, sa privlačnim ciljem ali bez ikakvog ukusa ili suštine?

Odgovor – a u određenom smislu i tragedija života – jeste to što nastojimo da razumemo cilj, a ne čoveka. Postavljamo cilj koji zahteva od nas određene stvari, koje mi potom činimo. Prilagođavamo se zahtevima te ideje koja ne može biti validna. Recimo da si, kad si bio mlad, želeo da budeš vatrogasac. A prilično sam siguran kad kažem da više ne želiš to da budeš. Zašto? Zato što se tvoja perspektiva promenila. Nije vatrogasac taj koji se promenio, već ti. Svaki čovek je suma svih svojih reakcija na svoja iskustva. Kako doživljavaš različita i mnogobrojna iskustva, tako i ti postaješ drugačiji čovek, pa se i tvoja perspektiva menja. I to se odvija neprestano. Svaka reakcija je ujedno i proces učenja; svako važno iskustvo menja tvoju perspektivu.

Činilo bi se blesavim, zar ne, da prilagođavamo svoje živote zahtevima cilja koji svako od nas vidi iz druge perspektive? Kako bismo onda mogli da se nadamo da ćemo postići išta osim razviti neku neurozu?

Odgovor je, stoga, nemoj se baviti ciljevima uopšte, makar ne opipljivim. Trebalo bi mi mnogo tabaka papira da elaboriram ovu temu na nekom zadovoljavajućem nivou. Sami bog zna koliko knjiga je napisano o „smislu života” i tim stvarima, a sami bog takođe zna kolike je umove ova tema opsedala. (Izraz „bog zna” koristim u čisto izražajne svrhe.) Malo smisla postoji u mom nastojanju da ti sve ovo kažem u kratkim crtama, zato što sam prvi tu da priznam apsolutni nedostatak spretnosti da sažmem smisao života u jedan ili dva pasusa.

Kloniću se reči „egzistencijalizam”, ali ti je možeš imati u vidu kao svojevrstan ključ. Možeš pročitati „Bivstvo i ništavilo” Žan-Pol Sartra, kao i „Egzistencijalizam: Od Dostojevskog do Sartra”. To su svakako samo sugestije. Ukoliko si istinski zadovoljan onim što jesi i što radiš, onda ih zaobilazi u širokom luku. (Ne diraj lava dok spava.) Vratimo se na odgovor. Kao što rekoh, staviti svu svoju veru u opipiljive ciljeve u najmanju ruku nije pametno. Zato ne težimo da budemo vatrogasci, bankari, policajci ili lekari. Mi težimo da budemo mi.

Nemoj me pogrešno shvatiti. To ne znači da mi ne možemo biti vatrogasci, bankari ili lekari – već da moramo učiniti da se cilj prilagođava pojedincu, a ne pojedinac cilju. U svakom čoveku nasleđe i sredina kreirali su biće određenih sposobnosti i želja – uključujući i duboko ukorenjenu potrebu da funkcionišemo tako da naš život bude smislen. Čovek mora da bude nešto, mora da ima značaj.

Kako ja to vidim, formula ide otprilike ovako: čovek mora da odabere put koji će omogućiti da njegove sposobnosti funkcionišu sa maksimalnom efikasnošću ka ostvarenju njegovih želja. Kada to čini, on zadovoljava potrebu (daje sebi identitet funkcionisanjem kroz pravljenje obrasca dolaska do postavljenog cilja), izbegava neispunjavanje svog potencijala (biranje puta koji ne postavlja granice njegovog razvoja) i izbegava užas viđenja svog cilja kao uvelog ili kako gubi svoju privlačnost sa time kako mu se približava (umesto potčinjavanja sebe ispunjavanju zahteva onoga čemu teži, prilagodio je cilj svojim sposobnostima i željama).

Ukratko, on nije posvetio svoj život dostizanju predefinisanog cilja, već je odabrao način života za koji zna da će u njemu uživati. Cilj je u potpunosti sekundaran; delovanje u pravcu cilja je ono što je važno. I čini se gotovo smešnim reći da čovek mora funkcionisati po obrascu koji odabere; pustiti druge ljude da definišu naše sopstvene ciljeve znači odustati od najsmislenijeg aspekta života – ultimativnog čina volje koji čoveka čini individuom.

Pretpostavimo da imaš izbor da biraš jedan od osam raspoloživih puteva kojima možeš poći (i svi su, naravno, unapred definisani). I pretpostavimo da ne možeš videti nikakvu svrhu ni u jednom od tih osam. Onda – a to je suština onoga što govorim – moraš pronaći deveti put.

Naravno, nije sve tako jednostavno kao što zvuči. Ti si živeo relativno skučen život, tvoje postojanje više je vertikalno nego horizontalno. Zato nije baš teško razumeti zašto se osećaš tako kako se osećaš. Ali, čovek koji odlaže svoj izbor neumitno će doživeti da okolnosti budu te koje će taj izbor napraviti umesto njega.

Zato ako sebe ubrajaš među razočarane, onda nemaš drugog izbora nego da prihvatiš stvari onakvima kakve jesu i da ozbiljno potražiš nešto drugo. Ali, budi oprezan kod potrage za ciljevima; tragaj za načinom života. Odluči kako želiš da živiš i onda vidi šta možeš učiniti kako bi živeo u okvirima takvog života. Ali, reći ćeš: „Ne znam gde da tražim” ili „Ne znam šta da tražim.”

I tu je caka: da li je ono što imaš vredno odustajanja zarad nečeg boljeg. Ne znam – da li je? Ko osim tebe može doneti tu odluku? Ali, čak i odlučivanjem da ćeš tragati već si na dobrom putu da napraviš izbor.

Ako ne odustanem od ovoga, počeću da pišem knjigu. Nadam se da nije sve ovo zbunjujuće koliko se čini na prvi pogled. Imaj na umu da je ovo, naravno, moj način gledanja na stvari. Mislim da je on prilično generalno primenljiv, ali možda i nije. Svako od nas mora stvoriti svoj sopstveni kredo, a ovo bi bio moj.

Ukoliko bilo šta od ovoga nema smisla, obavezno mi na to skreni pažnju. Ne pokušavam da te otpošaljem na put u potragu za Valhalom, već samo ističem da nije neophodno prihvatiti izbore koje ti nudi život onakav kakav poznaješ. Postoji više od toga – niko ne mora da radi nešto što ne želi do kraja života. Ali, opet, ako završiš radeći upravo takvo nešto, obavezno sebe ubedi da si ti morao to da radiš.

Imaćeš dosta društva u tome.

I to je to, za sada. Dok se ne čujemo ponovo, ostajem

tvoj prijatelj

Hanter

 

Foto: Stab At Sleep by Jason Anfinisen

Poslednja izmena dana 1. septembra 2016. u 01:03


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »