…pričam vam zamalo Diznijevu priču o borbi jedne devojke protiv nacizma.

Godina je 1912. Svet potresa prvi veliki rat. U ratu koji će doći dve i po decenije kasnije jedna od najucenjenijih glava Gestapoa biće glava jedne buduće žene koja upravo dolazi na svet, u jednom gradu na Novom Zelandu. U tome pomaže babica, pripadnica Maori naroda, koja primećuje upadljiv nabor na bebinoj glavi i kaže: “Mi ovu liniju zovemo “kahu” i ona znači da će vaša beba uvek imati sreće. Gde god da ode, bogovi će paziti na nju.”

Srećna beba dobija ime Nensi Grejs Augusta, od kojih je dovoljno zapamtiti prvo, i ubrzo se sa porodicom – roditeljima i petoro braće i sestara – seli u Australiju. Dve godine kasnije porodica gubi jednog člana tako što otac odlazi na put u Sjedinjene države sa kog se nikad nije vratio, ostavivši svoju suprugu da sama podiže šestoro dece. Kada je napunila šesnaest godina, najmlađa ćerka napušta svoj dom i zapošljava se kao medicinska sestra. Sa tadašnjim izgledima mogla je da računa na svoju samostalnost, u smislu svakodnevnog preživljavanja, ali Nensi je sanjala o vrlom belom svetu. Nova vrata se otvaraju kada iznenada dobija nasledstvo od svoje tetke, u današnjoj vrednosti od 11.500 dolara i blagoslov da traži svoju avanturu, što je u dato vreme bila ne velika, već gigantska stvar za jednu tinejdžerku.

Sa 20 godina Nensi se konačno stacionirala u Londonu i uplatila sebi kurs novinarstva. Karijera je zatim odvela u Pariz, odakle je izveštavala “lands down under” o dešavanjima u Evropi, pa tako i o jačanju nacističkog pokreta. U pauzama se ludo provodi, koristeći sve lepote pariskog noćnog života. Tako upoznaje i Francuza Henrija Fioku (između ostalog, milionera) u kog se zaljubljuje a onda i udaje, neposredno nakon početka Drugog svetskog rata, i odlazi da živi sa njim na njegovom velelepnom imanju u Marseju.

Ali ovo nije Diznijeva priča o ubogoj devojci koja odlazi u veliki grad i upoznaje svog princa s koji živi srećno do kraja života. Izuzetnost ove priče leži u tome što je tek počela.

Era Belog miša

Udobnost novog porodičnog doma nije zaustavila poslovne pohode Nensi Vejk. Štaviše, sa dolaskom nacista u Francusku ona koristi svoje kontakte i poslovnu poziciju da pomogne, a onda se i pridruži lokalnom Pokretu otpora. Svoj šarm i elokventnost je koristila da se snađe u ulozi kurira-špijuna, raznoseći poruke i dojave među različitim jedinicama Otpora, ali i sa protivničke strane. Kada su nacisti nakon izvesnog vremena shvatili pravu ulogu poznate novinarke, njena glava je ucenjena na 5 miliona franaka.

Međutim, ova dama je nekako uvek uspevala da proklizi kroz prste Gestapoa. Igra mačke i miša je trajala dovoljno dugo da Vejkova dobije nadimak “beli miš” po kome je ostala poznata i dugo nakon rata. Koliko je potera za njom bila ozbiljna govori činjenica da je čitava jedinica bila angažovana za njeno pronalaženje (i likvidiranje), zbog čega je bila priterana u ćorsokak, iz koga je uspela da pobegne prešavši na drugu stranu Pirineja, potpuno sama. Kasnije je svoja (mnogobrojna) ludačka bežanja od smrti prokomentarisala ovako: “Stvar je u tome što nisam imala vremena za brigu. I zato, moram priznati, premda mi mnogi ne veruju, zato se nikada nisam ni plašila.”

Onda se Nensi probija iz Španije do Britanije, gde prolazi kroz intenzivan trening za specijalce, dolazi do mesta komandanta padobranske divizije i ubrzo kreće na prvu misiju u Francuskoj. Možemo samo da zamislimo lica vojnika kada im je predstavljen vođa u vidu lepe mlade dame (zanemarimo “lepe” – dame!) i koliko je bilo teško zadobiti poštovanje i divljenje grupe muškarraca na ovoj poziciji, 40-tih godina prošlog veka. Legenda, međutim, kaže da se situacija preokrenula kada je Nensi svoje momke izazvala na dvoboj u ispijanju alkohola i pobedila (“Momci, ja sam iz Australije. Pijem minimum šest čaša džin-tonika dnevno.”)

Nensi Vejk i njena trupa dočekali su kraj rata u Parizu. Razlomljene porodice su se okupljale, braća i ljubavnici su se tražili. Ali “bela mišica” nije dočekala da vidi svog muža – tek kada je sve bilo gotovo, saznala je da je Gestapo došao do Henrija 1943. godine i držao ga zarobljeništvu u nadi da će u nekom trenutku da poklekne i otkuca lokaciju i aktivnosti svoje žene. Ali nije. Zato je i pogubljen od strane svojih zatočnika.

Iako je Vejkova do smrti krivila sebe za Henrijevu smrt, ostatak njenog života je bio lep. Udala se ponovo, za britanskog pilota Džona Forvarda, sa kojim je živela srećno sve do njegove smrti, 1997. godine.

A što se tiče Nensi – uspela je da nasamari smrt još jednom, kada je preživela infarkt u svojoj devedesetoj godini. Ovaj svet je napustila samo dve nedelje pre svog 99-tog rođendana.

Poslednja izmena dana 6. jula 2017. u 17:16


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.