Situacija se odvija na jednoj zabačenoj plaži u ruralnoj Kambodži. Razgovaraju jedan moj srpski prijatelj i njegov novostečeni kambodžanski prijatelj. Moj prijatelj je inteligentan, obavešten i komunikativan i može da razgovara i raspravlja zauvek. Kambodžanca ne znam. Ali razgovor izgleda tako što Srbin priča, priča, priča, maše rukama, mimika se razvlači u svim pravcima, dok ne zaćuti. Onda sledi minut tišine pa progovori Kambodžanac. Kad već počne da usporava, Srbin nastavlja da govori, da zapitkuje, i kada završi, opet sledi minut tišine. I tako mnogo puta. U nekom trenutku moj prijatelj pita svog sagovornika zašto ga svaki put gleda i ćuti. On odgovara: „Razmišljam o tome što si mi rekao. A onda razmišljam šta ja o tome mislim.“

Logično. Ali nema mnogo ljudi kojima na istom mestu ne bi bilo neprijatno.  S druge strane, svi mi mnogo puta poželelimo da vratimo vreme i razmislimo pre nego što nešto kažemo.

Koncept neprijatne tišine smo verovatno izmislili onda kada se život beskonačno ubrzao. Ne mogu da nađem drugo opravdanje. U svakom slučaju, druženje, deljenje pauze za ručak, sastanak – poslovan ili ljubavan, se uglavnom smatra uspešnim (ili makar ugodnim) onda kada razgovor teče bez usiljenosti i bez neprijatnih pauza. U svom životu sam vodila mnogo nepotrebnih razgovora, ali i mnogo kvalitetnih. Da li bi svi oni dobili koju zvezdicu viška da su obe strane imale priliku da stisnu pauzu i razmisle?

Nema sumnje. Kao što je pomenuti čovek sa plaže jednom objasnio, njegove pauze su služile kako za smišljanje adekvatnog odgovora, tako i za obzervaciju onoga što je upravo čuo. S druge strane, kada mi za nekoga kažemo da „ima talenta za konverzaciju“ – šta zapravo mislimo? Mislimo na elokvenciju, na dobro raspolaganje informacijama, na dobru dikciju, držanje, postavljanje pitanja, gledanje u oči, zauzimanje stava bez toga da stav preraste u prepotenciju. U elektronskoj i pisanoj formi postoji beskonačno mnogo vodiča, pa i čitavih knjiga koje se naješće ubrajaju u žanr popularne psihologije, posvećenih umetnosti konverzacije i govora. I nema te uticajne ličnosti koja ih makar ovlaš nije izučila. Veština pričanja se trenira kao što se trenira tenis, kako bi ti jednom kada je i publika oceni kao odličnu nadenula titulu odličnog „storitelera“. I slušala te.

Stvarno?

Čovek koji je znao sve

Nekoliko godina ranije upoznala sam još jednog specifičnog čoveka. Bio je u svojim srednjim tridesetim godinama i pročitao je sve knjige na svetu. Preterujem, ali razumemo se – sva istorija sveta, filozofije i književnosti je u njegovoj glavi. On to zna i dopada mu se da i drugi to znaju. Divno se izražava, bez mnogo truda. Ali ako sedite s njim duže od jedne kafe, smorićete se. Njegovo znanje je ogromno, iskustvo siromašno a samim tim odnos sa ostatkom sveta skoro pa nihilistički. Da se sve knjige Aleksandrijske biblioteke magično vrate iz pepela, koliko god to bilo značajno za istoriju kulture, za mene ne bi značilo ništa – ja ne bih umela da ih čitam. Isti čovek možda zna i kada treba da me pogleda, okrene torzo ka meni, kada da podigne ili spusti glas, napravi dramsku pauzu, podigne ruku (tek ponekad, kada treba nešto da podvuče)…ali on to radi namerno i ja stičem utisak da gledam predstavu, a ne da razgovaram sa pravim čovekom. Čak i kada govorim, on me gleda u oči, i nastavlja moju misao onda kad ja zastanem. To ne znači da me je pažljivo slušao. To znači da je smišljao odgovor dok sam ja pričala.

Tako se, na kraju krajeva, sve svodi na jednu jednostavnu rečenicu:

Da bi bio interesantan, moraš biti zainteresovan.

Ako zaboravimo na pravila i nekoga ko govori skinemo sa bine i posadimo na stolicu sa druge strane stola, želećemo nešto drugo. Pravu razmenu, prava iskustva, prave emocije i pravu zainteresovanost za nas. Postoji, međutim, jedn bolest modernog doba koju često mešamo sa nezainteresovanošću: manjak koncentracije. Sigurno vam se nekada desilo da se svojski trudite da nekoga saslušate, ali vas u tome ometa buka u kafiću, misli vam lete same od sebe ili vam događaji iza leđa sagovornika odvlače pažnju. Niste krivi i niste jedini – ovu pojavu je čovek po imenu Džulijan Trešer nazvao „gubitkom slušanja“ i objasnio je isto tako brzinom života, prezatrpanošću informacijama, bukom u gradu i gustim rasporedima. I veruje da je ovo veliki problem za ljudsku rasu. Usled nesporazuma nastaju nesuglasice, usled nesuglasica svađe, usled nerazumevanja otuđenje, a Trešer je išao sa ovim poređenjima čak do velikih ratova i masovnih stradanja.

Slušanje tišine

Ali na mikronivou koji podrazumeva naše prijatelje i poznanike i nas same, nešto ipak može da se uradi, i to ovog trenutka:

  • Tišina. Samo nekoliko minuta koje svakodnevno provedemo u tišini, pokušavajući da nazremo zvukove u daljini može nam pomoći da „resetujemo“ svoj sluh.
  • Mikseta. Isti proces, samo na bučnom mestu – koliko zvučnh kanala sada dolazi do mene? Mašina za espreso, lupkanje novčića, jedan glas, smeh…
  • Traženje „skrivenih horova“. Džulijan pod ovim podrazumeva traženje lepote ili nekakvog paterna u zaglušujuim zvucima, ko što su fen ili mašina za pranje veša. Tako se navikavamo na njih i prihvatamo ih, istovremeno učeći da izdvojimo željeni zvuk iz mase neželjenih.

U moru saveta izdvojila sam jedan koji autor naziva „pozicija slušanja“. Naime, kada upijamo zvukove mi primenjujemo niz filtera dok ih ne primimo i pokušamo da ih razumemo: jezik, kultura, stavovi, lična pozadina, raspoloženje, predrasude… Naša misija je da se poigramo sa njima i stavimo svoje slušačke sposobnosti pred izazov. Možda mislimo da je neko pametan ili ne baš tako pametan – da li u oba slučaja ista ličnost jednako zvuči? Možda unapred smatramo da treba da ga podržimo ili se složimo sa njom. A šta ako na nekoliko trenutaka pokušamo da zamislimo da smo njen protivnik? Ili da smo odgovorni za istu osobu? To će u mnogome promeniti kako informacije koje primamo, tako i odgovor koji dajemo. Ako konstantno pokušavamo da promenimo poziciju slušača razumećemo sagovornika iz više od jedne, već ustanovljene perspektive.

Poslednja izmena dana 17. aprila 2017. u 00:35


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.