Najpre je počeo da se pojavljuje stidljivo i manje-više sporadično. Taman u tolikoj meri da privuče pažnju ili ekscentričnim pojedincima u potrazi za kakvim alternativnim metodama ličnog, profesionalnog ili kakvog drugog razvoja, ili onima koji, nakon čekiranja svih važnih objava po društvenim mrežama, iz puke dosade počinju da klikću na tekstove koje bi inače zaobišli.

Otkad je uhvatio zalet i zaličio sezonskom virusu koji kosi i mlado i staro, jedan specifičan trend vrlo uspešno zgrće lajkove i puni radionice, seminare i bankovne račune popravljača naših srušenih ili nikad izgrađenih snova.

Enormna popularnost raznoraznih tehnika vizuelizacije i pozitivnog razmišljanja uspela je i psihologe da razdeli u dva tabora. Dok jedni unisono obećavaju kako se „ispunjenje svih vaših želja svodi na ovu jednostavnu stvar“, određeni (čini se još uvek mnogo manji) broj njih tera kontru smatrajući kako ovakva vrsta terora gura pojedinca u još veće nezadovoljstvo i stres.

A sistem je krajnje jednostavan i – još važnije – pristupačan svima. Udobno se zavalimo, zamislimo – tačnije, vizuelizujemo – ostvarenje nekog nama važnog cilja (tu je i opcija lepljenja po zidu slika koje odgovaraju tom zamišljenom životu u nekoj tamo budućnosti), po potrebi pridružimo afirmacije kojima ćemo se samoubediti u to da „mi to možemo“, i nastavimo da razmišljamo pozitivno sve dok naš život jednog dana ne postane preslikana verzija onih isečaka iz novina i časopisa što smo ih onako pažljivo lepili po zidovima.

Kakav zgodan recept za uspeh! Toliko da je od njega nastao čitav kult pozitivizma u kome nikako ne smemo dozvoliti da nam kakva zalutala nepoželjna misao opstruiše viziju o nagradi koja nas čeka nakon tolikog truda uloženog u pozitivno razmišljanje. Neće se baš mnogo čuti oni koji, među inspirativnim objavama isprekidanim nadahnjujućim sentencama sa isfiltriranih vizuala zalazećeg sunca, pokušaju da krajnje trezveno apeluju na ono što bismo nazvali sposobnost kritičkog razmišljanja; pa makar njihovi stavovi bili podržani i opsežnim istraživanjima.

To je na svojoj koži osetila i Gabrijel Etingen, profesorka psihologije sa Njujorškog i Hamburškog univerziteta. Njeno izdanje pod naslovom „Rethinking Positive Thinking: Inside the New Science of Motivation“ nije se baš svidelo pristalicama ovog sve masovnijeg pokreta, upravo zato što nudi drugačiji osvrt na sveopštu pomamu za trendom sanjalačkog pristupa rešavanju egzistencijalnih ili bilo kakvih drugih problema. Odlučivši se da zasuče rukave i temeljno preispita njegovu utemeljenost, Etingenova je posvetila više od 20 godina istražujući dobre i loše strane (isključivo) optimističkog pogleda na svet. Te dve decenije spakovane su u, po svemu sudeći, intrigantno štivo koje bi zavali se, fantaziraj i misli pozitivno sistemu trebalo da pridruži racionalniji i prizemniji način razmišljanja.

Poenta na koju Gabrijel Etinger ukazuje je nedvosmislena:

  • Doživljavanje sopstvenih ciljeva kao već ostvarenih, manje će motivisati ljude da ih zapravo i postignu.

A ovu nadasve pesimističnu teoriju potkrepljuju i krajnje trezveni zaključci. Iako vrlo prijatne, pozitivne fantazije imaju i pomalo problematičnu nuspojavu, a to je, u manjoj ili većoj meri, brisanje granica sa realnošću. Izmeštajući sebe u budućnost u kojoj su svoje želje već ostvarili, većina ljudi gubi iz vida i realne izazove i poteškoće sa kojima će se kad-tad neminovno susresti. Samim tim, maštarije će nam, umesto da nas poguraju napred, u određenom smislu iscrpeti energiju potrebnu za ulaganje istinskog napora, umanjiti motivaciju i, naposletku, odložiti konkretnu realizaciju željenih planova.

Kao vrlo plastičan primer, Gabrijel Etingen navodi onaj divan osećaj zaljubljenosti u, za nas, najsavršenije svorenje na planeti u tom trenutku. Većina je bar jednom procenila kako je prihvatljivije da naš „odnos“ sa tom osobom ostane na nivou maštarije, umesto da joj priđemo i rizikujemo potencijalno razbijanje ružičasto obojenih iluzija. A da se ne bi svela na slučajeve beznadežno opčinjenih pojedinaca, Gabrijel Etingen je svoju teoriju pokušala da potkrepi i izmerljivijim dokazima.

Tako su dve grupe studentkinja dobile zadatak da se zamisle u elegantnim cipelama visokih potpetica. Prvoj grupi sugerisano je da generiše pozitivne, a drugoj negativne misli o ovoj fantaziji. Merenjem njihovog krvnog pritiska, uočeno je da je on niži kod devojaka koje su generisala pozitivne misli, što navodi na zaključak da nas pozitivne fantazije opuštaju do te mere da je to moguće i fizički izmeriti.

I u tome uglavnom nema ništa loše. Međutim, ukoliko želimo da zasučemo rukave i svoje želje pretvorimo u realnost, poslednje što nam je potrebno je da pri tome budemo suviše opušteni.

U tom kontekstu, nije za čuđenje što su se zagovornici metoda vizuelizacije i pozitivnog razmišljanja osetili pomalo ugroženi ovako iznetim stavovima. S druge strane, Etingenova ne kritikuje nužno optimističan stav kao potpuno beskoristan i kontraproduktivan. Njena ideja je da se principu vizuelizacije pridruže i elementi realistične procene, a ovaj pozitivističko-realistični „miks“ profesorka je nazvala „metodom mentalnog kontrastriranja“.

U praksi, ovaj uglađen i lepo konstruisan termin svodi se na vrlo jednostavan pristup – sanjajte svoje snove, ali ne zaboravite da dosanjate i prepreke koje vas čekaju u njihovom ostvarivanju. Naime, Etingenova tvrdi da su je njena istraživanja dovela do pomalo iznenađujućeg zaključka: upravo bi nas najveće prepreke mogle podstaći da uložimo više energije u realizovanje svojih želja.

Za one skeptične, u prilog ovoj teoriji idu i rezultati merenja moždanih funkcija koja, pri suočavanju sa mogućnošću zapinjanja o iste, pokazuju pojačanu aktivnost u delovima mozga zaduženim za voljnost i memoriju. A kako ne bi ostala na nivou apstraktne i nedokučive floskule, metoda mentalnog kontrastriranja „rasparčana“ je na niz manjih koraka. Ovaj step-by-step sistem objedinjen je pod nazivom WOOP, odnosno:

  • Wish OutcomeObstacle Plan;

iliti, Želja (cilj) – Rezultat – Prepreka – Plan. Radi još smislenije primene u praksi, WOOP tehnika podeljena je na dve faze. Prva faza (Wish – Outcome) ne razlikuje se mnogo od „standardne“ tehnike vizuelizacije, dok druga (Obstacle – Plan) predstavlja onaj nužan upliv realnosti koji bi trebalo da rezultira identifikovanjem mogućih prepreka i planiranjem akcije neophodne za realizaciju zamišljene želje.

Otkrivajući nam koliko smo zapravo u njih spremni da uložimo, i šta je ono što nas u tome eventualno zadržava, ova jednostavna vežba ima za cilj da nam pruži jasniji uvid u samu prirodu naših želja. Suprotstavljanje tih želja i (stvarnih) mogućnosti pritom nam omogućava da na neki način „isfiltriramo“ svoje fantazije; jer ukoliko pojedine prepreke prepoznamo kao nepremostive, sve je izvesnije da ćemo od takvih ciljeva kad-tad odustati.

Prema tome, slobodno ukrasite zidove inspirativnim fotografijama na temu ovo sam ja u kancelariji svoje male, uspešne firme. Potom im pridodajte i neke manje inspirativne elemente, poput, recimo, tabele za obračunavanje poreza na zakup poslovnog prostora.

I ne očajavajte ukoliko vam se vizuelizacija besprekorno organizovane birokratije učini pomalo problematičnom – neka to, makar za početak, bude isključivo radi dobre mere.

Poslednja izmena dana 12. novembra 2017. u 03:56


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »