Neki od dominantnih pravaca u savetovanju i osnaživanju ljudi da ostvare svoj potencijal oslanja se na ideju da je pozitivno razmišljanje izvor sreće i blagostanja. I zaista, ta simplifikovana i prilično nezgrapno formulisana filozofija – šuplja za svakog ko je malo više svog vremena posvetio proučavanju načina na koje funkcioniše ljudski mozak – osvojila je svet veoma brzo, a razlog leži u tome što nam daje lažni osećaj kontrole nad time šta mislimo, pa i samim tim kako se ponašamo i kojim ciljevima stremimo. Osim toga, privlačna je zato što je jednostavna i bezbolna: misli lepo, pa će ti lepo i biti. Problem je, samo, što ovo u stvari ne funkcioniše.

Ako nešto dovoljno snažno želite, to će vam i doći, jedna je od takvih mantri, koja nije netačna ukoliko se stavi u pravi kontekst: da, ako nešto dovoljno snažno želimo, pa onda angažujemo sve svoje resurse da to i postignemo, onda će nam MOŽDA doći. Ovo je primer kako nijedna od „misli pozitivno” mantri sama po sebi nije loša ni pogrešna, dok god nam ne odriče odgovornost za ishode akcija koje preuzimamo, uz prihvatanje onoga što je nepromenljivo.

Da li je, međutim, moguće zadržati pozitivan stav, čak i kada vas realnost nekoliko puta  silovito izuje iz cipela, zahtevajući da nešto menjate u svom pristupu životu i problemima? Možemo li sebe da utreniramo da mislimo pozitivno? I da li su te negativne misli stvarno toliki otrov za naše blagostanje, pa bi zato bilo najbolje hermetički ih zatvoriti u neku pregradu u našoj glavi i usmeriti se samo na pozitivne misli?

Lepo je imati mišljenje o nečemu, ali je još lepše imati naučne dokaze. Pa da vidimo – možemo li da kontrolišemo svoje misli?

Krajem osamdesetih godina prošlog veka socijalni psiholog Daniel Vegner želeo je da ispita koliko smo zaista u stanju da kontrološemo svoje misli. Inspirisan rečenicom iz romana Fjodora Dostojevskog iz 1863. „Zimske beleške o letnjim utiscima”, koja kaže: „Probaj sledeći zadatak: nemoj da misliš na polarnog medveda, i videćeš da će se prokletinja pojavljivati u tvom umu svakog minuta.“, Vegner je započeo seriju eksperimenata sa ispitanicima koji su dobijali instrukciju da ne misle na belog medveda, a kada im se misao ipak omakne, da pritisnu taster i na taj način zabeleže učestalost javljanja te misli. Istraživanja su nedvosmisleno pokazala paradoksalnost procesa pokušaja suzbijanja neželjene misli: što su se ispitanici više trudili da ne misle na belog medveda, to su zapravo više mislili na njega! Objašnjenje koje stoji iza ovog fenomena je da svaki put kada ulažemo svesni napor da zaustavimo ili obuzdamo neku misao, mi je zapravo hranimo našim vremenom i energijom – bavimo se njom i samim tim je stavljamo u fokus našeg svesnog razmišljanja. Tako ona, umesto da bude ućutkana, zapravo biva sve glasnija. Ako ne verujete, probajte i sami da aktivno ne mislite na belog medveda.

Sad kad znamo da suzbijanje neke misli zapravo vodi u njeno osnaživanje, a ne ućutkivanje, šta nam onda ostaje? Moramo li da se opredelimo za večni oganj negativnih misli? Ili da nastavimo, poput Sizifa, da guramo kamen uzbrdo, sa nadom da će se stvari nekako magično promeniti, samo zato što mi to snažno želimo?

Odgovor je – ne moramo! Ne moramo da sebe teramo da mislimo lepe misli onda kad nam se najradije plače ili zuri u prazno. Ne moramo sebe da ubeđujemo da je realnost drugačija, niti da je jedini put ka sreći i uspehu u srećnim mislima. Zato što nije. I to je dobra vest.

Uzimanje svih – dobrih i loših – aspekata situacije nudi nam povećanje doze realističnosti u proceni neke situacije, koju nam isključivo pozitivna ili negativna perspektiva odriče. Ali pre nego što se osvrnemo na alternativno rešenje, hajde da zamislimo kakav bi nam bio život kada bismo se slepo vodili pozitivnim mislima.

Svako svesno ljudsko biće koje je provelo koju deceniju na ovoj planeti shvata je da je život mešavina svih mogućih stvari koje to isto moguće ljudsko biće mogu zadesiti. Patnja, bol, nepravda, ali i sreća, ispunjenost, zadovoljstvo… Većina nas u svom iskustvu ima sva ova – i mnoga druga – stanja. Sad zamislite da možete da birate samo lepe misli, lepe emocije, lepe životne događaje? Da možete da zapevate na sav glas kad vam, recimo, propadne značajna investicija? Da se smejete kada vam iz tima ode ključni član? Da odmahnete rukom nehajno kada uvidite neodrživost ili nemogućnost realizacije neke ideje u koju ste uložili mnogo svog vremena i truda? Da li bi to bilo normalno? Da li je to prirodno? Da li smo mi – kao ljudska bića – podešeni samo tako da osećamo sreću i pozitivne emocije?

Ono u čemu pristupi koji se oslanjaju na tiraniju pozitivizmom (pri čemu se po stepenu insistiranja na srećnosti mogu međusobno veoma razlikovati; ovde se mahom prepiremo sa onim najekstremnijim, koji negativne misli i emocije vide kao uklet usud kog bi se pod hitno valjalo ratosiljati) greše jeste to što kreću od pretpostavke da je sreća i sve ono lepo što ona nosi prirodno stanje čoveka. A nije. Isto kao što je prirodno da se smejemo i veselimo kad smo srećni, prirodno je da budemo tužni, nesrećni, negativni kada patimo. Patnja je prirodan, sastavni deo ljudskog života. I dok god pokušavamo da joj negiramo postojanje, negiramo jedan važan deo sebe i svoje ljudskosti.

To ne znači da ćemo se, kao bismo utekli diktaturi srećnosti, prepustiti svim bolovima i patnjama ovog sveta, kako bismo bili u dosluhu i sa tom strašnom, drugom stranom pozitivnog razmišljanja. Alternativa bi – u ovom slučaju – bila: fleksibilnost! Fleksibilnost koja se oslanja na svest o tome da je život prepun i patnje i blagostanja. I gorkih suza i najlepšeg smeha.

Takva fleksibilnost daće nam mogućnost realnijeg sagledavanja stvarnosti i okolnosti u kojima se nalazimo. Ona će nam omogućiti da budemo srećni i ako nije sve savršeno, i ako glasno opsujemo kad ugazimo u baru, i ako ponekad pomislimo da nam je dosta svega. To je zato što su sve te negativne emocije i reakcije normalne i ljudske. Ona će nam pomoći da spoznamo patnju koju ne možemo zaobići ili preskočiti, i iz koje ćemo naučiti nešto novo – neku važnu lekciju, koja nas u budućnosti može spasiti bespotrebne patnje. Što ne bi bilo moguće da je već nismo iskusili.

To, dalje, ne znači da moramo da odaberemo tim za koji igramo: da li ćemo sebe stalno da lažemo da je sve u redu ili da ništa nije u redu. Sva je prilika da je realnost negde na pola puta – nekad naginje ka jednom, a nekad ka drugom ekstremu. Ali dok god se fokusiramo samo ka jednom, bez osvrtanja i na drugi, nećemo imati pravu sliku. Možda je svakako nećemo imati, iz raznih razloga, ali negovanjem ove fleksibilnosti dajemo sebi dozvolu da budemo ono što jesmo – ljudi – sa svim onim lepim i manje lepim stvarima koje takvo nešto nosi.

Poslednja izmena dana 10. decembra 2017. u 23:59


Ina Borenović

Ina je master psihologije, sa raznolikim iskustvom: od regrutacije i selekcije vojnog kadra, konsaltinga iz oblasti ljudskih resursa, pa sve do pisanja, predavanja, bavljenja psihologijom marketinga i preduzetništva. Sertifikovani je trener asertivnosti, sa završenim edukacijama iz grupne analize (osnovni nivo)…… Saznaj više »