Ne znam mnogo ljudi koji treniraju, a koji ne vole da treniraju. Ali znam mnoge koji uplate članarinu u teretani i nikad ne odu na trening. Jednom kada si već tamo, u trenerci i patikama za trčanje, proces kreće da se odvija sam od sebe. Traka je tu i ti ćeš trčati, dizaćeš tegove, radićeš zgibove, umaraćeš se i znojiti i osećaćeš se odlično. Kad se trening završi već će ti se priviđati pločice u ogledalu. A uskoro ćeš biti spreman i za maraton.

Ali eto. Prolazi još jedan dan kada ne uspevaš da pređeš taj put od kuće do vrata teretane. Zašto je tako teško početi?

Prokrastinacija ume da bude znak mnogih trenutnih ili hroničnih duševnih stanja, ili je bolje reći raspoloženja, ali se za one koji večno odlažu svoje obaveze vezuje jedna ista stvar: nemogućnost da vide sebe u budućnosti. Ili, kako to često biva, mogućnost da vide hiljadu alternativnih budućnosti i isto toliko budućih verzija sebe. A to vodi do osipanja pažnje i letenja fokusa i koncentracije. A kada odlažemo ono što treba da bude završeno sada tako što ćemo se zadovoljiti malim utešnim nagradama za neodrađeni posao – skokom do frižidera, Facebook-a, grada, wc-a – svaka utakmica će imati sledeći rezultat:

Sadašnji ja : Budući ja – 1 : 0

Kako prepustiti bitku budućem sebi? Možda je dobro početi samo osvrtanjem okolo.  Koliko stvari možete da izbrojite koje su vam na dohvat ruke a odvlače vam pažnju? Ako vam se učini patetično to što je kutija keksa ili stari album za slike jači od vas, ne brinite jer niste jedini. Ovog puta govorimo samo o filtriranju radnog prostora od suvišnih stvari kako bismo fizički onemogućili sebi mala zadovoljstva koja nam uskraćuju velika. A bilo je pojedinaca koji su u borbi sa odlaganjem otišli toliko očajnički duboko da su morali da pribegnu ekstremnim merama.

Jedan od velikih prokrastinatora svog vremena bio je i Viktor Igo. On je zaključavao svu svoju garderobu u orman i onda ostavljao ključ prijatelju, kako ne bi mogao da izlazi iz kuće dok ne završi poglavlje koje je započeo. Možda je i sam Kvazimodo nastao u mašti jednog čoveka u pidžami ili donjem vešu. Priča se da je sličnu strategiju imao i Daglas Adams, autor „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“, koji je imao dogovor sa svojim izdavačem – iznajmili bi mu sobu u hotelu i zaključali ga unutra, odakle bi bio pušten tek kada završi broj strana koji je zacrtao sebi (ili čitav roman).

U ovoj družini se nalazio i Ernest Hemingvej, čiji je problem bio upravo počinjanje. Zato je voleo da pisanje završi na pola rečenice, kako bi sutradan samo nastavljao, a ne počinjao, i tako se direktno ubacivao u „završnu“  ili „radnu“  fazu umesto u „početak“. Ne znam za druge, ali mene je ovo utešilo. Ako je Hemingvej odugovlačio, mogu i ja.

I tako je, možda, upravo njegov trik ključ rešavanja problema o kome govorimo. Jer dokle god pričamo o prokrastinaciji i odlaganju započinjanja bilo kakvog procesa, mi ga i dalje – odlažemo. A kada si već u sredini, ili si barem zagrebao taj famozni početak, struja je pokrenuta i misli (ili trening, ili posao)  idu svojim tokom, pa makar i brzinom puža.

Čak i kada dospemo u ovu fazu, postoji jedan podli demon koji čeka da posumnjamo u sebe ili svoj rad. Demon savršenstva (koje skoro nikada ne dosegnemo). Ljudi čekaju da prikupe dovoljno novca, dovoljno hrabrosti, dovoljno volje, čekaju savršeno vreme, savršenu osobu, savršen ugovor, pa i savršenu ideju…koja se nikada ne desi. Ili se desi prekasno. Jer i čekanje je jedna vrsta odlaganja, maskirana u kostim krivice koji ćemo lakše ogrnuti „višoj sili“ nego sopstvenoj nesigurnosti.

I tako onaj što odlaže da započne svoj diplomski rad postaje onaj što odlaže svoj život.

Kada bismo mogli da pogledamo sebe iz svemira – ili bar iz drugog ugla sobe – sva je verovatnoća da bismo uočili da je razlog za odlaganje daleko češće bio emocionalne ili psihološke prirode, umesto logičke.

Što znači da smo uvek imali izbora.

Možda ste čitali članak koji je napisala Boni Ver, medicinska sestra koja se starala o pacijentima u poslednjim danima njihovih života. To su ljudi koji nisu imali gde da gledaju osim unazad, sa malim prostorom da slave ili žale odluke koje su donosili. Oni koji su se kajali, kajali su se jer nisu bili iskreni u odnosima sa drugima i svojim osećanjima,  jer su previše radili i, iznad svega, jer nisu imali hrabrosti da žive kako su želeli:

„Kada ljudi shvate da su im dani odbrojani i pogledaju unazad na svoj život, prvo što primete jeste koliko je snova ostalo neispunjeno. Većina ljudi nije priuštila sebi ni pola svojih snova i oni umiru znajući da se to dogodilo zbog izbora koje su – ili nisu – sami napravili.“

Svakog dana se budimo sa slobodom izbora. I ponekim neotpakovanim  snom. I svakog dana možemo da počnemo da cepamo papire u koje smo ih spakovali.

Poslednja izmena dana 14. februara 2017. u 17:48


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.