Deni Bouman ima 21 godinu. Živi u Njukaslu u Engleskoj i član je jedne organizacije koja ima za cilj da podigne svest o mentalnom zdravlju mladih.

Ista organizacija čiji je sada član, pomogla je njemu nakon što je sa 16 godina pokušao lekovima da okonča svoj život. Razlog? „Konstantno sam pokušavao da napravim savršeni selfi, i kada sam shvatio da mi neće uspeti, poželeo sam da umrem“, objasnio je ovaj mladić.

Nakon što ga je majka spasla, Deni je potražio psihološku pomoć zbog zavisnosti od interneta, opsesivno-kompulsivnog poremećaja i dismorfofobije – patološkog nezadovoljstva sopstvenim izgledom.

Pre pokušaja samoubistva napustio je školu, prestao da jede, izgubio 13 kilograma, i šest meseci nije izlazio iz kuće. Na društvene mreže postavljao bi i do 200 selfija dnevno.

Teret u vidu konstantne nesigurnosti u sebe koji je ovaj mladić nosio, već je sam po sebi bio dovoljan – tačnije, prevelik. Ulje na vatru dodali su brojni negativni komentari drugih na njegov izgled, a Deni je samo želeo da ima jednu svoju besprekornu fotografiju.

Da li ubija oružje, ili čovek koji ga drži?

Govoreći jednom prilikom o svom iskustvu sa zamalo tragičnim ishodom, Deni Bouman je rekao: „Savršenstvo je nedostižno. Ovo se ne bi desilo da ne živimo u doba dominacije medija“.

S jedne strane, Denijeva opaska nije neistinita. Međutim, svaljivanje krivice na medije značilo bi pojednostaviti ovaj fenomen gotovo do granica banalnosti – a evo i zašto.

Zamislite, recimo, pištolj. Njegova „sposobnost“ da skrati ljudske živote čini da ga mnogi vide kao zlu tvorevinu namenjenu za ubijanje i sejanje bola, straha i tragedije. I takvo gledište potpuno je legitimno – jer, u rukama osobe koja iz bilo kojih razloga uzima ovo oružje sa ciljem da poseje smrt, pištolj postaje „zao gospodar“ tuđih (a često i sopstvenog) života.

A sada zamislite da isti taj pištolj nosi, recimo, policajac. U krajnjoj nuždi, on će pucati u nogu možda istoj onoj osobi koja povlači obarač da bi skratila tuđe živote. Na taj način, pištolj u ruci policajca postaje „dobar sluga“ koji eventualno sprečava tragediju većih razmera.

Kako ova analogija izgleda kada se primeni u stvarnom životu?

Tanka je granica između dobrog sluge i zlog gospodara

Tebe bi čak i svinja nazvala debelom

Skoči kroz prozor!

Kladim se da su tvoji roditelji poželeli da se ubiju kad si se rodila

Što te više poznajem, sve više volim svoju mačku

Želim da umreš

I – umrla je. Tačnije, oduzela sebi život.

Denijeva (tada) vršnjakinja, šesnaestogodišnja Belgijanka Luiz, na očajnički potez odlučila se 2014. godine, nakon što je, tokom dužeg vremenskog perioda, svakodnevno dobijala preko stotinu pretećih poruka i poruka mržnje poput gorenavedenih.

Takve poruke dočekaće vas i kada odete na web sajt This Was Louise’s Phone. U saradnji sa Luizinim ocem i Federalnom policijom, belgijski internet provajder VOO osmislio je ovu interaktivnu stranicu sa ciljem da podigne svest ljudi o pogubnom uticaju uzmeniravanja putem poruka i društvenih mreža. Izradi sajta prethodila je „live“ kampanja u kojoj su poruke upućene ovoj devojci ispisane na 600 plavih balona. Nakon verzije na francuskom, sajt je preveden i na engleski jezik.

Evo kako funkcioniše sajt: uz sugestiju da koristite slušalice radi što realističnijeg iskustva, videćete kratko objašnjenje u vezi ove kampanje. Nakon što kliknete na pravougaonik u kome piše Experience cyberbullying, jedan minijaturni deo Luizine priče možete iskusiti i sami.

Poruke koje je Luiz svakodnevno dobijala moći ćete da vidite „kroz njene oči“. Nizanje poruka mržnje prati glas Luizinog oca koji posetioca ukratko vodi kroz mučno iskustvo sa kojim se njegova ćerka suočavala.

Efekat „bombardovanja“ posetioca sajta mnogobrojnim negativnim komentarima prikazuje koliko je realna situacija u kojoj se nalazi osoba koja ove komentare čita. Pri tome, jedna od poruka kampanje jeste da ukaže i na to da nije toliko jednostavno samo isključiti telefon, kompjuter ili ceo internet, te da onlajn uznemiravanje ne prestaje „tek tako“.

Ne skraćuju sva oružja život istom brzinom

Činjenica je da se vršnjačko nasilje i uznemiravanje iz škola „preselilo“ i na internet, gde ne postoji uvek kontrola nad brojnom (često zlonamernim) komentarima. Upravo zbog toga je cilj web sajta da što realnije prikaže kako izgleda kada neko takve poruke dobija iz dana u dan.

Na nešto drugačiji, ali suštinski sličan način, funkcioniše i organizacija Fixers, čiji je Deni Bouman član. Od 2008. kada je osnovana pa do danas, organizaciji se priključilo preko 18 hiljada mladih uzrasta od 16 do 25 godina.

Uz vesele boje i simpatičan slogan „Mladi ljudi koji uz pomoć prošlosti popravljaju svoju budućnost“, organizacija ohrabruje mladiće i devojke da, kroz otvoren razgovor o svojim iskustvima vezanim za psihološke probleme, predrasude, zloupotrebu psihoaktivnih supstanci – ali i vršnjačko nasilje – pomognu sebi i drugima.

Tako su se, analogno poređenju društvenih medija i oružja, Deni Bouman i Luizin otac našli u ulozi onog „policajca“. Tačnije, isto oružje koje neko koristi zarad omalovažavanja drugih, što često rezultira tragičnim posledicama, oni upotrebljavaju u svrhu sprečavanja sličnih ishoda.

Na kraju, ispada da između društvenih medija i nekog oružja zaista nema razlike.

Zapravo… Ukoliko dobro gađate i ako vam je to cilj, pištolj može da ubije u sekundi.

A kada postanu zli gospodari, društveni mediji ubijaju veoma sporo. Bez prolivanja krvi, bez fizičkih povreda kojima će ranjenik u tom trenutku nekog uveriti da je „pogođen“. Ukoliko nekome ne skrene pažnju na svoje povrede, niko neće ni znati. Sve dok ne dođe u situaciju da pomisli da je rana previše duboka da bi se zalečila.

I dok ne odluči da sam sebe liši patnje.

Poslednja izmena dana 17. oktobra 2016. u 00:23


Marta Levai

Rođena je 1986. godine u Novom Sadu. Završila je studije muzičke teorije na Akademiji umetnosti. U jednoj priči uvek otkrije bar još dve, i zato često sasvim slučajno opazi ono za šta se drugima čini da se ne primećuje. Na…… Saznaj više »